Sećanje na Peru Lađevića

Piše: Aleksandar Popović, nekadašnji ministaru u Vladi Republike Srbije

Postoje ljudi u životu svakoga od nas koji su stariji, dovoljno stariji da ne budu sa nama ista generacija, a nedovoljno da bi nam mogli biti roditelji. Ljudi čija je godina rođenja toliko udaljena od naše, da je sasvim logično da im govorimo „vi“, sve dok, ako se to ikada i desi, na njihovo insistiranje, ne pređemo na „ti“. Toliko udaljena da oni, stariji, pamte, znaju, iskuse vremena i ljude koje mi nismo mogli, da mogu da nas pouče i nauče, da svojim iskustvom i veoma širokim znanjima iz različitih oblasti menjaju ljude oko sebe. Menjaju ih nabolje.

Tako je i mene menjao, svojim širokim znanjima i pričama, Petar Lađević. Pero. I ovo je bila prva misao koja mi je, na vest da je otputovao, pala na um. Vest za one koji smo ga poznavali i znali u kakvim se zdravstvenim neprilikama nalazio, nije bila sasvim neočekivana. Zemaljski je život Pero okončao u Beogradu, ali je bio rođeni Banijac. Nikada je toga nije odricao, i lepota je tog krajiškog duha i jezika iz njega izbijala sasvim prirodno. Rođen je u Petrinji, mestu koje je dobilo ime po rimskoj reči petrus, kamen. Zgodna bi sada za nastavak, i logična, bili paralela i zaključak da je Pera bio čvrst kao kamen. I jeste bio, čvrst u svojoj otvorenosti, čvrst kao kamen u duševnoj mekoći, u potrebi da razume druge, u prihvatanju, objašnjavanju, razumevanju razlika koje među nama koji delimo ove prostore postoje. Da je neko mogao nacrtati, napraviti foto-robot čoveka koji je, u teškim ratnim i poratnim vremenima, vremenima posle pada naslednika komunističkog režima u Srbiji, preuzeo na sebe poslove zaštite i uvođenja u državni sistem prava i obaveza nacionalnih manjina, nacrtao bi čoveka osobina Petra Lađevića. Iz tih ga vremena i pamtim. Utemeljio je, radeći različite odgovorne poslove kao saradnik Vojislava Koštunice u saveznoj i republičkoj administraciji, državnu politiku prema nacionalnim manjinama. Kreirao je  sistem nacionalnih saveta kojim je konačno uredio pitanje legitimisanja i predstavljanja nacionalnih manjina prema državi, njihovih prava i njihove zaštite u obrazovanju, kulturi i informisanju. Doprineo je ključno i kreiranju izbornog sistema koji je omogućio stvarnim političkim predstavnicima nacionalnih manjina da se izbore za mesta u predstavničkim telima Republike i lokalnih samouprava, pri tome ne dirajući vrednost njihovog glasa i ne čineći ga ni manje ni više vrednim od glasa većinskog, srpskog, naroda. I kada god bih, u inostranstvu, obično pod različitom vrstom napada, obrazlagao rešenja koje u ovoj oblasti Srbija ima, a imala ih je dobrim, presudnim možda delom, zahvaljujući Peri, niko im manu nije mogao naći. Ni oni koji su napadali i temu otvarali. Dan danas tu činjenicu, vrednost svega onoga što je radio, ne mogu da uprljaju ni sve zloupotrebe i izmene koje u ovoj oblasti čini vladajući srbijanski režim.

Pero Lađević je otplovio svojim morima, ka ušću Petrinjčice u Kupu. Spomen će i priča o njemu, možda i češće nego što bi se dalo očekivati, živeti i unutar zidova prostorija Demokratske stranke Srbije u ulici Braće Jugovića.