Сећање на Перу Лађевића

Пише: Александар Поповић, некадашњи министару у Влади Републике Србије

Постоје људи у животу свакога од нас који су старији, довољно старији да не буду са нама иста генерација, а недовољно да би нам могли бити родитељи. Људи чија је година рођења толико удаљена од наше, да је сасвим логично да им говоримо „ви“, све док, ако се то икада и деси, на њихово инсистирање, не пређемо на „ти“. Толико удаљена да они, старији, памте, знају, искусе времена и људе које ми нисмо могли, да могу да нас поуче и науче, да својим искуством и веома широким знањима из различитих области мењају људе око себе. Мењају их набоље.

Тако је и мене мењао, својим широким знањима и причама, Петар Лађевић. Перо. И ово је била прва мисао која ми је, на вест да је отпутовао, пала на ум. Вест за оне који смо га познавали и знали у каквим се здравственим неприликама налазио, није била сасвим неочекивана. Земаљски је живот Перо окончао у Београду, али је био рођени Банијац. Никада је тога није одрицао, и лепота је тог крајишког духа и језика из њега избијала сасвим природно. Рођен је у Петрињи, месту које је добило име по римској речи петрус, камен. Згодна би сада за наставак, и логична, били паралела и закључак да је Пера био чврст као камен. И јесте био, чврст у својој отворености, чврст као камен у душевној мекоћи, у потреби да разуме друге, у прихватању, објашњавању, разумевању разлика које међу нама који делимо ове просторе постоје. Да је неко могао нацртати, направити фото-робот човека који је, у тешким ратним и поратним временима, временима после пада наследника комунистичког режима у Србији, преузео на себе послове заштите и увођења у државни систем права и обавеза националних мањина, нацртао би човека особина Петра Лађевића. Из тих га времена и памтим. Утемељио је, радећи различите одговорне послове као сарадник Војислава Коштунице у савезној и републичкој администрацији, државну политику према националним мањинама. Креирао је  систем националних савета којим је коначно уредио питање легитимисања и представљања националних мањина према држави, њихових права и њихове заштите у образовању, култури и информисању. Допринео је кључно и креирању изборног система који је омогућио стварним политичким представницима националних мањина да се изборе за места у представничким телима Републике и локалних самоуправа, при томе не дирајући вредност њиховог гласа и не чинећи га ни мање ни више вредним од гласа већинског, српског, народа. И када год бих, у иностранству, обично под различитом врстом напада, образлагао решења које у овој области Србија има, а имала их је добрим, пресудним можда делом, захваљујући Пери, нико им ману није могао наћи. Ни они који су нападали и тему отварали. Дан данас ту чињеницу, вредност свега онога што је радио, не могу да упрљају ни све злоупотребе и измене које у овој области чини владајући србијански режим.

Перо Лађевић је отпловио својим морима, ка ушћу Петрињчице у Купу. Спомен ће и прича о њему, можда и чешће него што би се дало очекивати, живети и унутар зидова просторија Демократске странке Србије у улици Браће Југовића.