„Nisam komunista"
Piše: Aleksandar Popović, bivši ministar u Vladi Republike Srbije
Bora Đorđević je bio član Demokratske stranke Srbije. Bio je i član Glavnog odbora, u više saziva, strogo bi formalno neko mogao da kaže da je bio stranački funkcioner. Verujem da bi se, da mu je neko saopštio tu formalnu činjenicu, prvo zacenio od grohotnog smeha, onda začkiljio očima, i u trenu izgovorio neku rimu u kojoj bi sebe kao, je li, funkcionera ismejao. Na sednicama je Glavnog odbora sedeo u prvom redu, sa svojom sveščicom, tajna će vazda, barem za mene ostati, je li u njoj zapisivao i ponešto od toka i diskusija, ili su u beleškama samo završavali političkom situacijom inspirisani stihovi. Nekada ih je, pred kraj sednica, sve javljajući se uredno za reč, svima i saopštavao.
Mnogi koji su ga bolje znali, ili su pozvaniji da cene njegovo stvaralaštvo, su o njemu prethodnih dana pisali. Pisali lepe, dobre, ozbiljne tekstove. Najpotresniji, najjezgrovitiji, možda i najsuštinskiji od svih je napisao predsednik Koštunica. Ne mogu da, ni znanjem, ni dužinom poznanstva, ni talentom, dosegnem te tekstove. Dozvolićete mi, stoga, da prepričam samo neke scene, po kojima Boru Đorđevića pamtim, i po kojima ću ga pamtiti i u vremenima koja dolaze. Neka to bude i doprinos zbirci uspomena, i moj oproštaj od pesnika. I Srbende.
Scena prva: Barajevo, jedna od naših kampanja. Bora i „Čorba“ sviraju na skupu koji stranka, na otvorenom, organizuje. Samo je par pesama u pitanju. Bora mi, pred početak, prilazi i pita šta mislim da trebaju da sviraju. Zatečen pitanjem, a i imajući u vidu da nisam najbriljantniji poznavalac stvaralaštva grupe, kažem mu da odaberu sami, da samo mislim da nije najbolja ideja da „Pogledaj dom svoj...“ bude na početku. Bora odlazi, vraća se kroz pet minuta, i kaže mi šeretski: „Mislim da će ti se svideti izbor“. Odslušao bih njihove pesme na jedno uvo, spremajući šta treba sam da kažem na skupu, da mi ovo nije rekao, i zaintrigirao. Popeli su se i počeli. Prva je bila „Na livadi rosnoj“, to je samo formalni naziv pesme, one koja ima refren „Nisam komunista“. Originalna pesma ima trubački orkestar, ovde ga, logično, nije bilo, samo bas i gitara koji su jako i moćno, na struju prašili. Pogledao je dobri Bora na mene sa bine, sa osmehom u uglu usana, kao čovek koji je napravio dobar štos koji samo on i ja razumemo.
Scena druga: Svadba, leto, vruće je i kravate guše, sedeli smo za nekim izdvojenim stolom, prišao nam je kelner, pitao šta želimo da popijemo. Ja sam tražio kajsiju, Bora me je pogledao, posle sam, razmišljajući, shvatio da je to bio malo duži pogled, i zatražio isto. Brzo se, sa dve rakije, kelner stvorio. Meni dao moju, a Bori pokušao da je da, ali je Bora odbio. Ono što nisam znao je da je tada, po savetu lekara, ostavio alkohol. On je, naime, tražio sok od kajsije, iako mu je savršeno jasno bilo šta će dobiti. Održao je kraće i prijateljsko naučno predavanje kelneru o vrednostima i značaju zdravog života, skoro kao da je ostrašćeni član društva trezvenjaka. Sve je to pratio prigušeni smeh onih koji su to ovaj govor slušali. Kelner se kroz minut vratio sa sokom, a Bora je, bez čuvene sveščice, u glavi sklopio podužu pesmu koja opisuje ceo događaj, spominje i kajsiju (i zbog toga sam siguran da ju je u momentu spevao, nije mogao znati ko će šta naručiti). Kelneru i nama nekolicini ju je odrecitovao, i dok je to radio, njegova je posebnost, pesnički genij, jednostavno ispunio tu manju, bočnu prostoriju na svadbi. Svi smo zaćutali, svesni onoga čemu svedočimo. On je uzeo svoj sok, popio ga naiskap i pogledao nas šeretski.
Poslednji put smo se, i ne želim da to navodim kao treću scenu, sreli na aerodromu pre nekih godinu i po, možda i dve. Pozdravili se. Pitao me je: „Kako nam je stranka?“. Znali smo i on i ja o čemu govori. Pamtiću ga. Čoveka koji je bio mekši, mnogo mekši i nežniji nego njegov izgled i stihovi. Dobrog čoveka. Velikog pesnika. Srbina.
