„Нисам комуниста"
Пише: Александар Поповић, бивши министар у Влади Републике Србије
Бора Ђорђевић је био члан Демократске странке Србије. Био је и члан Главног одбора, у више сазива, строго би формално неко могао да каже да је био страначки функционер. Верујем да би се, да му је неко саопштио ту формалну чињеницу, прво заценио од грохотног смеха, онда зачкиљио очима, и у трену изговорио неку риму у којој би себе као, је ли, функционера исмејао. На седницама је Главног одбора седео у првом реду, са својом свешчицом, тајна ће вазда, барем за мене остати, је ли у њој записивао и понешто од тока и дискусија, или су у белешкама само завршавали политичком ситуацијом инспирисани стихови. Некада их је, пред крај седница, све јављајући се уредно за реч, свима и саопштавао.
Многи који су га боље знали, или су позванији да цене његово стваралаштво, су о њему претходних дана писали. Писали лепе, добре, озбиљне текстове. Најпотреснији, најјезгровитији, можда и најсуштинскији од свих је написао председник Коштуница. Не могу да, ни знањем, ни дужином познанства, ни талентом, досегнем те текстове. Дозволићете ми, стога, да препричам само неке сцене, по којима Бору Ђорђевића памтим, и по којима ћу га памтити и у временима која долазе. Нека то буде и допринос збирци успомена, и мој опроштај од песника. И Србенде.
Сцена прва: Барајево, једна од наших кампања. Бора и „Чорба“ свирају на скупу који странка, на отвореном, организује. Само је пар песама у питању. Бора ми, пред почетак, прилази и пита шта мислим да требају да свирају. Затечен питањем, а и имајући у виду да нисам најбриљантнији познавалац стваралаштва групе, кажем му да одаберу сами, да само мислим да није најбоља идеја да „Погледај дом свој...“ буде на почетку. Бора одлази, враћа се кроз пет минута, и каже ми шеретски: „Мислим да ће ти се свидети избор“. Одслушао бих њихове песме на једно уво, спремајући шта треба сам да кажем на скупу, да ми ово није рекао, и заинтригирао. Попели су се и почели. Прва је била „На ливади росној“, то је само формални назив песме, оне која има рефрен „Нисам комуниста“. Оригинална песма има трубачки оркестар, овде га, логично, није било, само бас и гитара који су јако и моћно, на струју прашили. Погледао је добри Бора на мене са бине, са осмехом у углу усана, као човек који је направио добар штос који само он и ја разумемо.
Сцена друга: Свадба, лето, вруће је и кравате гуше, седели смо за неким издвојеним столом, пришао нам је келнер, питао шта желимо да попијемо. Ја сам тражио кајсију, Бора ме је погледао, после сам, размишљајући, схватио да је то био мало дужи поглед, и затражио исто. Брзо се, са две ракије, келнер створио. Мени дао моју, а Бори покушао да је да, али је Бора одбио. Оно што нисам знао је да је тада, по савету лекара, оставио алкохол. Он је, наиме, тражио сок од кајсије, иако му је савршено јасно било шта ће добити. Одржао је краће и пријатељско научно предавање келнеру о вредностима и значају здравог живота, скоро као да је острашћени члан друштва трезвењака. Све је то пратио пригушени смех оних који су то овај говор слушали. Келнер се кроз минут вратио са соком, а Бора је, без чувене свешчице, у глави склопио подужу песму која описује цео догађај, спомиње и кајсију (и због тога сам сигуран да ју је у моменту спевао, није могао знати ко ће шта наручити). Келнеру и нама неколицини ју је одрецитовао, и док је то радио, његова је посебност, песнички гениј, једноставно испунио ту мању, бочну просторију на свадби. Сви смо заћутали, свесни онога чему сведочимо. Он је узео свој сок, попио га наискап и погледао нас шеретски.
Последњи пут смо се, и не желим да то наводим као трећу сцену, срели на аеродрому пре неких годину и по, можда и две. Поздравили се. Питао ме је: „Како нам је странка?“. Знали смо и он и ја о чему говори. Памтићу га. Човека који је био мекши, много мекши и нежнији него његов изглед и стихови. Доброг човека. Великог песника. Србина.
