Sećanje na Batu Jovanovića
Piše: Aleksandar Popović, nekadašnji ministar u Vladi Republike Srbije
Bata i ja smo se sreli u Demokratskoj stranci Srbije, stranci čiji je, i u dobre i u manje dobre dane, bio član Glavnog odbora i portparol, čovek uvek izložen i uvek na usluzi novinarima. Proveli smo, tmurnih i teških devedesetih mnogo vremena putujući, nekada i anegdotski, po Srbiji, i pokušavajući da posadimo seme demokratskog i nacionalnog. Nekada je seme izdanke davalo. Češće je naš rad ostajao bez vidljivih rezultata. Bili smo zajedno i sarađivali i u vremena nakon septembarskih izbora, na kojima je višedecenijski režim pokušavao da izmisli silna otvorena, a nepostojeća biračka mesta, i podršku desetina hiljada lažnih birača u mestima iz kojih su Srbi potpuno proterani. Nakon izbora na kojima je pokušao da izbore pokrade.
A znao sam za Milorada Jovanovića mnogo pre nego što smo se formalno upoznali. U vremena kada su, a znam da je mlađim čitaocima teško da to sebi dočaraju, na televiziji bila vidljiva tri, eventualno, na višim spratovima ili po vlažnijim danima, četiri televizijska kanala, oni koji su se u njima pojavljivali su imali status zvezda. Opravdano, zato što se tada na televiziji nije mogao, kao danas, pojaviti bilo ko i pričati, kao danas, bilo šta. Zato što su novinari bili zaista novinari, zato što su njihovo obrazovanje, priprema, ideje, sve što su radili, bilo nešto što je zavređivalo pažnju. Bila su to druga vremena. I Bata Jovanović u njima. Bio je znalac i majstor spoljnopolitičke analize i intervjua. Uspevao da stigne na mesta na koja drugi nisu, razgovara sa ljudima koji su intervjue retko, ako i uopšte, davali. Značilo je to gledaocima. Domaćim. A donelo mu je dugotrajnu popularnost, koju sam mnogo kasnije svedočio, širom arapskog sveta. Ima tome nešto manje od dve decenije, zajedno smo išli na prijem jedne ambasade arapskog sveta. Batu su, od momenta kada se pojavio, okružili domaćini, okružili i njihovi arapski gosti, i, današnjim je rečima, ukrao šou, uz sve zvanice i državne čelnike koji su bili prisutni. Bio je nešto poput filmske zvezde, a i ja sam se, iako ministar, provlačio tako sa njim. Kao pratnja. Lični asistent otprilike. Ljudi su me odgurivali, okretali mi leđa, gazili me da bi prišli bliže i poneku reč sa njim prozborili. Kada sam ga posle prijema, zadivljeno, pitao o svemu što smo doživeli, odmahnuo je rukom, nije to smatrao za bitno. A bilo je.
U stranci je bio nenametljiv. Nije bio od onih koji moraju da govore, nije uživao u tome da samog sebe sluša. Umeo je nekada, na kraju dugih sastanaka, da u dve rečenice sažme sve. Da teške diskusije, nekada i teške istine, sasvim jednostavno objasni, često ih učini prihvatljivijim. Znao je, kao prijatelj i iskusni medijski poslenik, da pomogne, da uteši, onda kada se nama mlađima i neiskusnijima, činilo da nam medijske objave, sa pravom, zbog naše greške, ili bez razloga, prave večni pakao od života. I u nekim je od takvih situacija meni koji ovo pišem, bio jedina tačka oslonca, dok bure ne prođu. To je umeo da kaže. „Ne sekiraj se, bura proći“. Pamtiću ga i zbog toga.
Od jedne smo tačke, kada se po ko zna koji put potvrdio ugled koji uživa u beogradskom arapskom diplomatskom koru, valjda zato što mi se učinilo da ga je neko nazvao Abu Bekirom, tako počeli da se pozdravljamo. Taj je pozdrav, 'Abu Bekir' značio i 'dobar dan', značio je i da smo dobro i u redu, bio je i zaključak razgovora, i otpozdrav, značio i neku šifru, lozinku, koju smo samo mi znali, makar i nemala smisao. Dobri, čestiti Abu Bekir, Milorad Bata Jovanović, će živeti u našim pričama i sećanjima. Anegdotama. One će blažiti činjenicu da ga među nama više, samo fizički, nema.
