Сећање на Бату Јовановића
Пише: Александар Поповић, некадашњи министар у Влади Републике Србије
Бата и ја смо се срели у Демократској странци Србије, странци чији је, и у добре и у мање добре дане, био члан Главног одбора и портпарол, човек увек изложен и увек на услузи новинарима. Провели смо, тмурних и тешких деведесетих много времена путујући, некада и анегдотски, по Србији, и покушавајући да посадимо семе демократског и националног. Некада је семе изданке давало. Чешће је наш рад остајао без видљивих резултата. Били смо заједно и сарађивали и у времена након септембарских избора, на којима је вишедеценијски режим покушавао да измисли силна отворена, а непостојећа бирачка места, и подршку десетина хиљада лажних бирача у местима из којих су Срби потпуно протерани. Након избора на којима је покушао да изборе покраде.
А знао сам за Милорада Јовановића много пре него што смо се формално упознали. У времена када су, а знам да је млађим читаоцима тешко да то себи дочарају, на телевизији била видљива три, евентуално, на вишим спратовима или по влажнијим данима, четири телевизијска канала, они који су се у њима појављивали су имали статус звезда. Оправдано, зато што се тада на телевизији није могао, као данас, појавити било ко и причати, као данас, било шта. Зато што су новинари били заиста новинари, зато што су њихово образовање, припрема, идеје, све што су радили, било нешто што је завређивало пажњу. Била су то друга времена. И Бата Јовановић у њима. Био је зналац и мајстор спољнополитичке анализе и интервјуа. Успевао да стигне на места на која други нису, разговара са људима који су интервјуе ретко, ако и уопште, давали. Значило је то гледаоцима. Домаћим. А донело му је дуготрајну популарност, коју сам много касније сведочио, широм арапског света. Има томе нешто мање од две деценије, заједно смо ишли на пријем једне амбасаде арапског света. Бату су, од момента када се појавио, окружили домаћини, окружили и њихови арапски гости, и, данашњим је речима, украо шоу, уз све званице и државне челнике који су били присутни. Био је нешто попут филмске звезде, а и ја сам се, иако министар, провлачио тако са њим. Као пратња. Лични асистент отприлике. Људи су ме одгуривали, окретали ми леђа, газили ме да би пришли ближе и понеку реч са њим прозборили. Када сам га после пријема, задивљено, питао о свему што смо доживели, одмахнуо је руком, није то сматрао за битно. А било је.
У странци је био ненаметљив. Није био од оних који морају да говоре, није уживао у томе да самог себе слуша. Умео је некада, на крају дугих састанака, да у две реченице сажме све. Да тешке дискусије, некада и тешке истине, сасвим једноставно објасни, често их учини прихватљивијим. Знао је, као пријатељ и искусни медијски посленик, да помогне, да утеши, онда када се нама млађима и неискуснијима, чинило да нам медијске објаве, са правом, због наше грешке, или без разлога, праве вечни пакао од живота. И у неким је од таквих ситуација мени који ово пишем, био једина тачка ослонца, док буре не прођу. То је умео да каже. „Не секирај се, бура проћи“. Памтићу га и због тога.
Од једне смо тачке, када се по ко зна који пут потврдио углед који ужива у београдском арапском дипломатском кору, ваљда зато што ми се учинило да га је неко назвао Абу Бекиром, тако почели да се поздрављамо. Тај је поздрав, 'Абу Бекир' значио и 'добар дан', значио је и да смо добро и у реду, био је и закључак разговора, и отпоздрав, значио и неку шифру, лозинку, коју смо само ми знали, макар и немала смисао. Добри, честити Абу Бекир, Милорад Бата Јовановић, ће живети у нашим причама и сећањима. Анегдотама. Оне ће блажити чињеницу да га међу нама више, само физички, нема.
