Atlagić: Pitanje uvođenja sankcija Rusiji je i pitanje učešća Srbije u ratu koji nije njen

* Ako uvedemo sankcije Rusiji, hoćemo li prestati da koristimo Avalski put pored koga izniče „ruski orah“ i zaobilaziti rusko vojničko groblje u Beogradu? Hoće li nam manje drag biti Sveti Sava zato što se zamonašio u ruskom manastiru? Hoćemo li se odreći Karađorđa i ustanika iz devetnaestog veka zato što su odlazili po pomoć u Rusiju zarad borbe protiv turskog zuluma? Hoćemo li izbegavati da nam se susretne pogled sa carem Nikolajem II Romanovim u Srpskoj kući na Krfu? Hoćemo li zaboraviti Nikolaja Krasnova dok prolazimo pored velelepnih zdanja koja je ostavio Beogradu?

* Na Zemlji ne postoji kultura koja je toliko isprepletena sa srpskom koliko je ruska i koja je, između ostaloga, čini tako specifičnom i bez sumnje najvećom na Balkanu. Odricanjem od tog nasleđa, mi se odričemo onoga što je srpsko u nama. Ovo često čujemo samo u vezi sa pitanjem rešavanja kosovskog problema. Međutim, danas su pitanja Kosova i Metohije i odnosa prema Rusiji jedno isto, kao i pitanje statusa Republike Srpske

* Rusija je nesumnjivo napravila grešku početkom devedesetih podržavajući sankcije (protiv SRJ), ali je, budući da je velika i moćna, našla način da se iskupi. Čurkin nam služi kao jedan od simbola tog iskupljenja. Kako bismo se, u budućnosti, mi iskupili – rečenicom da je ovo bilo vreme nekih drugih Srba?

Piše: Prof. dr Siniša ATLAGIĆ, potpredsednik Novog DSS-a

POVODOM sedamdeset osme godišnjice oslobođenja Beograda jedan moskovski medij je podsetio čitaoce na sudbinu neznanog sovjetskog vojnika koji je večni mir našao u okolini Beograda oslobađajući ga od nemačkih nacista.     Njegov slučaj ne bi se razlikovao od gotovo hiljadu drugih koji su dali život za oslobođenje današnje srpske prestonice da na mestu njegovog ukopa nije izrastao orah iznikao iz ploda koji je mladi ruski ratnik nosio u džepu svog šinjela. Mladica se razvila u veliko drvo kavkaskog oraha koje je, kako se priča, rađalo svake godine a koje je danas na kraju svog životnog veka. Srpski botaničari su se pobrinuli da obezbede rasad ove nepoznate vrste u Srbiji, ali i sećanje na neznanog ratnika i njegove drugove koji su dali živote donoseći nam slobodu.

O pojavi beogradskog „ruskog oraha“ u ruskoj javnosti ispričala mi je koleginica iz moskovskih akademskih krugova u kojima se trenutno nalazim i u kojima politički odnosi Rusije i Srbije predstavljaju značajnu temu.

„Hoće li se Srbija pridružiti sankcijama Zapada protiv Rusije?“ i „Koliko dugo će Srbija odolevati pritiscima Zapada?“ - pitanja su koja će vam prećutno ili otvoreno postaviti sagovornici zainteresovani za sudbinu odnosa dve zemlje. Odgovor, čini se, može biti samo jedan – ovo zavisi od čvrstine duha Rusa i Srba.

U prvom slučaju reč je o spremnosti da se završi započeto (i brzine kojom će se završiti), a u drugom je reč o spremnosti da se ne izneveri srpska istorija, da se odbrani čast i da se ne obesmisli dalja egzistencija.

Pitanje uvođenja sankcija Rusiji iznova je aktuelizovano u Srbiji nakon izjava njenih visokih zvaničnika da će se Srbija odupirati pritiscima dok to ne ugrozi njenu egzistenciju i da bi Rusija trebalo da ima sluha za pritiske koji se na nju vrše, kao i nakon posete Srbiji zamenika ministra inostranih dela Ruske Federacije Aleksandra Gruška tokom koje je izrazio razumevanje za položaj Srbije, ali i to da bi Rusija bila razočarana ukoliko bi Srbija uvela sankcije.

Pitanje uvođenja sankcija Rusiji je pitanje učešća Srbije u ratu koji nije njen.

Sankcije su vid borbe i njihovim uvođenjem Srbija bi ušla u rat protiv Rusije. Ovo je, svakako, značajno ekonomsko i geopolitičko pitanje, ali je, kada je o Srbiji i Srbima reč, ono mnogo više od toga – ono je od najvećeg značaja, jer se tiče našeg nacionalnog identiteta.  

Ako uvedemo sankcije Rusiji, hoćemo li prestati da koristimo Avalski put pored koga izniče „ruski orah“ i zaobilaziti rusko vojničko groblje u Beogradu? Treba li da posečemo mladice „ruskog oraha“ koje su zasađene po Balkanu? Hoće li nam manje drag biti Sveti Sava zato što se zamonašio u ruskom manastiru? Hoćemo li se odreći Karađorđa i ustanika iz devetnaestog veka zato što su odlazili po pomoć u Rusiju zarad borbe protiv turskog zuluma? Hoćemo li izbegavati da nam se susretne pogled sa carem Nikolajem II Romanovim u Srpskoj kući na Krfu? Hoćemo li zaboraviti Nikolaja Krasnova dok prolazimo pored velelepnih zdanja koja je ostavio Beogradu?

Zaboravićemo na Srpski/slovenski marš  Čajkovskog i na Vronskog koga je Tolstoj osmislio prema liku ruskog pukovnika Rajevskog čije srce još uvek počiva u Srbiji? Kako ćemo, konačno, pogledati u oči političke predstavnike savremene Rusije koji nam pomažu u odbrani Kosova i Metohije?

Šta bismo rekli Vitaliju Čurkinu koji je sprečio da Srbima Srebrenica postane ono čime nije žigosana ni nacistička Nemačka?

Još je mnogo sličnih pitanja koja bi se mogla postaviti zagovornicima ideje o uvođenju sankcija Rusiji. Mnogo ih je, jer na Zemlji ne postoji kultura koja je toliko isprepletena sa srpskom koliko je ruska i koja je, između ostaloga, čini tako specifičnom i bez sumnje najvećom na Balkanu. Odricanjem od tog nasleđa, mi se odričemo onoga što je srpsko u nama. Ovo često čujemo samo u vezi sa pitanjem rešavanja kosovskog problema. Međutim, danas su pitanja Kosova i Metohije i odnosa prema Rusiji jedno isto, kao i pitanje statusa Republike Srpske. Umrežena su kao korenje i granje onog „ruskog oraha“ pored Beograda.

Hoćemo li seći rasad „ruskog oraha“?