Атлагић: Питање увођења санкција Русији је и питање учешћа Србије у рату који није њен

* Ако уведемо санкције Русији, хоћемо ли престати да користимо Авалски пут поред кога изниче „руски орах“ и заобилазити руско војничко гробље у Београду? Хоће ли нам мање драг бити Свети Сава зато што се замонашио у руском манастиру? Хоћемо ли се одрећи Карађорђа и устаника из деветнаестог века зато што су одлазили по помоћ у Русију зарад борбе против турског зулума? Хоћемо ли избегавати да нам се сусретне поглед са царем Николајем II Романовим у Српској кући на Крфу? Хоћемо ли заборавити Николаја Краснова док пролазимо поред велелепних здања која је оставио Београду?

* На Земљи не постоји култура која је толико испреплетена са српском колико је руска и која је, између осталога, чини тако специфичном и без сумње највећом на Балкану. Одрицањем од тог наслеђа, ми се одричемо онога што је српско у нама. Ово често чујемо само у вези са питањем решавања косовског проблема. Међутим, данас су питања Косова и Метохије и односа према Русији једно исто, као и питање статуса Републике Српске

* Русија је несумњиво направила грешку почетком деведесетих подржавајући санкције (против СРЈ), али је, будући да је велика и моћна, нашла начин да се искупи. Чуркин нам служи као један од симбола тог искупљења. Како бисмо се, у будућности, ми искупили – реченицом да је ово било време неких других Срба?

Пише: Проф. др Синиша АТЛАГИЋ, потпредседник Новог ДСС-а

ПОВОДОМ седамдесет осме годишњице ослобођења Београда један московски медиј је подсетио читаоце на судбину незнаног совјетског војника који је вечни мир нашао у околини Београда ослобађајући га од немачких нациста.     Његов случај не би се разликовао од готово хиљаду других који су дали живот за ослобођење данашње српске престонице да на месту његовог укопа није израстао орах изникао из плода који је млади руски ратник носио у џепу свог шињела. Младица се развила у велико дрво кавкаског ораха које је, како се прича, рађало сваке године а које је данас на крају свог животног века. Српски ботаничари су се побринули да обезбеде расад ове непознате врсте у Србији, али и сећање на незнаног ратника и његове другове који су дали животе доносећи нам слободу.

О појави београдског „руског ораха“ у руској јавности испричала ми је колегиница из московских академских кругова у којима се тренутно налазим и у којима политички односи Русије и Србије представљају значајну тему.

„Хоће ли се Србија придружити санкцијама Запада против Русије?“ и „Колико дуго ће Србија одолевати притисцима Запада?“ - питања су која ће вам прећутно или отворено поставити саговорници заинтересовани за судбину односа две земље. Одговор, чини се, може бити само један – ово зависи од чврстине духа Руса и Срба.

У првом случају реч је о спремности да се заврши започето (и брзине којом ће се завршити), а у другом је реч о спремности да се не изневери српска историја, да се одбрани част и да се не обесмисли даља егзистенција.

Питање увођења санкција Русији изнова је актуелизовано у Србији након изјава њених високих званичника да ће се Србија одупирати притисцима док то не угрози њену егзистенцију и да би Русија требало да има слуха за притиске који се на њу врше, као и након посете Србији заменика министра иностраних дела Руске Федерације Александра Грушка током које је изразио разумевање за положај Србије, али и то да би Русија била разочарана уколико би Србија увела санкције.

Питање увођења санкција Русији је питање учешћа Србије у рату који није њен.

Санкције су вид борбе и њиховим увођењем Србија би ушла у рат против Русије. Ово је, свакако, значајно економско и геополитичко питање, али је, када је о Србији и Србима реч, оно много више од тога – оно је од највећег значаја, јер се тиче нашег националног идентитета.  

Ако уведемо санкције Русији, хоћемо ли престати да користимо Авалски пут поред кога изниче „руски орах“ и заобилазити руско војничко гробље у Београду? Треба ли да посечемо младице „руског ораха“ које су засађене по Балкану? Хоће ли нам мање драг бити Свети Сава зато што се замонашио у руском манастиру? Хоћемо ли се одрећи Карађорђа и устаника из деветнаестог века зато што су одлазили по помоћ у Русију зарад борбе против турског зулума? Хоћемо ли избегавати да нам се сусретне поглед са царем Николајем II Романовим у Српској кући на Крфу? Хоћемо ли заборавити Николаја Краснова док пролазимо поред велелепних здања која је оставио Београду?

Заборавићемо на Српски/словенски марш  Чајковског и на Вронског кога је Толстој осмислио према лику руског пуковника Рајевског чије срце још увек почива у Србији? Како ћемо, коначно, погледати у очи политичке представнике савремене Русије који нам помажу у одбрани Косова и Метохије?

Шта бисмо рекли Виталију Чуркину који је спречио да Србима Сребреница постане оно чиме није жигосана ни нацистичка Немачка?

Још је много сличних питања која би се могла поставити заговорницима идеје о увођењу санкција Русији. Много их је, јер на Земљи не постоји култура која је толико испреплетена са српском колико је руска и која је, између осталога, чини тако специфичном и без сумње највећом на Балкану. Одрицањем од тог наслеђа, ми се одричемо онога што је српско у нама. Ово често чујемо само у вези са питањем решавања косовског проблема. Међутим, данас су питања Косова и Метохије и односа према Русији једно исто, као и питање статуса Републике Српске. Умрежена су као корење и грање оног „руског ораха“ поред Београда.

Хоћемо ли сећи расад „руског ораха“?