Павле Маљковић: За пост-вучићевску Србију потребна јасна национална визија

Пост–вучићевска Србија стога мора почивати на јасној суверенистичкој основи, тзв. „српском становишту“, утемељеном у идеји својеврсног национално–демократског еквилибријума.

Српски народ налази се пред великим искушењима. Док се у Србији услед одсуства дијалога и довољно успешне политичке артикулације оправданог народног незадовољства, друштвена и политичка нестабилност прелива на улицама, Република Српска налази се под ударом унитаристичких тенденција колективног Запада и сарајевске чаршије.

Положај српског народа на Косову и Метохији традиционално је неповољан, нарочито након потписивања Бриселског, а затим и усменог прихватања тзв. Охридског споразума. Срби у Црној Гори, који су захваљујући историјској улози Српске православне цркве и митрополита Амфилохија били носиоци победе над режимом апартхејда Мила Ђукановића, остали су ускраћени њених плодова и приморани да се задовоље политичким мрвицама – влашћу у појединим општинама и местом председника Скупштине.

Поставља се питање куда даље.

Потребна јасна политичка и национална визија

Србија мора пронаћи свој пут. Јасну политичку и националну визију, примарно засновану на нашем историјском искуству али и на чврстој реал–политичкој основи, ослоњеној на актуелни геополитички моментум.

Непобитна је чињеница да је политика западних сила у колизији са српским интересима. До таквог закључка долази се простим увидом у њихов однос према Републици Српској, питању експлоатације литујума или територијалног интегритета наше земље. Спремношћу представника актуелне власти на знатне уступке у погледу управо тих питања, купљена је недвосмислена европска подршка ауторитативном и недемократском режиму Александра Вучића, до сада најуспешнијем домаћем промотеру политике тзв. независног Косова.

У антицивилизацијском опхођењу западних земаља према косовском питању, јасно се препознају вековима уобличавани колонијални и империјални обрасци њихове спољне политике. Бомбардовањем једне суверене и међународно признате државе, без одобрења Савета безбедности УН, отворена је Пандорина кутија кршења међународног права и неспутаног насиља Великих сила, у којем ,,закон јачег“ претеже над ауторитетом међународно правних норми. Тај принцип, често праћен обесмишљавањем фундаменталних демократских начела, и то од стране оних који претендују на ексклузивни и суверени патронат над њиховом глобалном афирмацијом, имплементиран је како кроз процес систематског обесправљивања Срба у Црној Гори, тако и кроз нескривени обрачун са Републиком Српском, где су НАТО бомбе из јесени 95′ године биле претходница бруталног правног насиља и сукцесивног урушавања дејтонског поретка, на рачун њених уставом гарантованих надлежности.

Илузорно говорити о европском путу

Имајући све изречено у виду, илузорно је у данашњој перспективи говорити о тзв. европском путу наше земље и њеном чланству у Европској унији. Никакви кредити, фондови или развојни пројекти не могу надоместити немерљиву штету и националну трагедију историјских размера, која би по природи ствари уследила прихватањем једностране сецесије Косова и Метохије, односно пристанком на концепт тзв. унитарне Босне и Херцеговине. На страну то што изјаве француског председника Макрона и водећих западних представника, недвосмислено указују на замор и временски неорочену стагнацију у погледу даљег проширења саме Уније.

Изнете чињенице, удружене са оправданим страхом од глобалног сукоба великих размера, који би потенцијално могао представљати трагични расплет застрашујућих ратних разарања на Блиском истоку и у Украјини, упућују на исправност и основаност става по коме је концепт војне али и политичке неутралности, не само ствар могућег опредељења већ и егзистенцијалне нужности. Идеја несврставања, уз равноправну економску и сваку другу сарадњу са Европском унијом али и земљама БРИКС -а, поред тога што Србију лишава небројених погубних консеквенци тзв. „европског пута“ , несумњиво побољшава њено геополитичко позиционирање, снажећи последично и њен преговарачки потенцијал, у сусрет будућим комплексним надгорњавањима у међународној арени.

Пост–вучићевска Србија мора почивати на јасној суверенистичкој основи

Реализација таквог концепта, логички је условљена законитом сменом еврофанатичног режима личне власти Александра Вучића. Међутим, она се не може темељити на деградацији достигнутих демократских слобода (чему анархистички пленуми и зборови свакако воде), као ни на надограђеној сервилности спрам налога бриселског комесаријата, која би несумњиво водила још драматичнијој националној издаји.

Пост–вучићевска Србија стога мора почивати на јасној суверенистичкој основи, тзв. „српском становишту“, утемељеном у идеји својеврсног национално–демократског еквилибријума. Само изградња снажне националне државе (које нема без Црне Горе и Републике Српске) може бити гарант свеопштег народног препорода и идентитетске рестаурације, која ће јамчити развој наше демократске културе и бити постојани ослонац будућих нараштаја у непредвидивим искушењима сутрашњице.

Павле Маљковић, члан Председништва омладине Новог ДСС-а и студент Правног факултета у Београду