Зашто је повучена измена Закона о високом образовању?

Није Универзитет у Београду вршио никакве притиске и уцене, како то каже премијер Вучевић, него је Предлог Закона о допунама Закона о високом образовању неуставан, незаконит и штетан и добро је што је као такав повучен из процедуре.

​Предложено законско решење је неуставно и незаконито, јер доводи у неравноправан положај високошколске установе које су акредитоване у Републици у Србији у односу на иностране високошколске установе чија се акредитација прихвата из оне државе у којој она има седиште. Такође, студијски програми који би били у примени на иностраним високошколским установама које би добиле дозволу за рад у Републици Србији не би подлегали никаквој провери квалитета и садржине од стране домаћих институција, јер би се њихова акредитованост проверавала у односу на то да ли је добијена у држави њиховог седишта. То исто тако подразумева да се просторни и технички услови и уписна политика која би била спровођена на гостујућим, иностраним виокошколским установама не би били доследно спровођени као када је реч о домаћим високошколским установама, јер би ти услови били дефинисани уговором између Министарства просвете и иностране високошколске установе, што уједно представља значајан коруптивни ризик. На овај начин у потпуности се обесмишљавају овлашћења Националног тела за акредитацију и обезбеђење квалитета у високом образовању, које је у складу са Законом о високом образовању једино овлашћено да врши проверу квалитета високошколских установа и јединица у њиховом саставу, вредновања студијских програма и обезбеђивања квалитета у високом образовању. Без овакве неопходне провере, у пракси се може десити не само да српски студенти не добију адекватан квалитет образовања на иностраним високошколским установама које добију дозволу за рад у Србији, већ и то да се у сред Србије учи да је сецесионистичко Косово независно или да се у Сребреници догодио геноцид.

​Предложено законско решење је неуставно и незаконито и јер доводи наставнике и сараднике на српским високошколским установама у неравноправан положај са онима који би изводили наставу на иностраним високошколским установама које добију дозволу за рад у Србији. Наставници и сарадници запослени на српским високошколским установама у обавези су да испуне строге услове предвиђене законским и подзаконским прописима да би могли да обављају наставну и научну делатност. Оваква обавеза не би постојала за наставно особље на иностраним високошколским установама које добију дозволу за рад у Србији, а чије ангажовање би било утврђено уговорним односом између Министарства просвете Републике Србије и иностране високошколске установе. Нереално је очекивати да ће запослени на иностраним високошколским установама у државама у којима су оне акредитоване своју радну и професионалну будућност изместити у Србију. Стога би оваква допуна Закона о високом образовању подразумевала или потпуно урушавање високошколских установа чији је оснивач Република Србија, а чије би наставно особље надаље проналазило свој радни ангажман и наставило за научним и наставним радом на иностраним високошколским установама које би добиле дозволу за рад у Србији или би довело до ангажовања потпуно некомпетентних наставника и сарадника на иностраним високошколским установама које би добиле дозволу за рад у Републици Србији. Квалитет било које високошколске установе опредељују искључиво његово наставно особље и наставни планови и програми на његовим факултетима, а који не би подлегали никаквој провери од стране институција Републике >Србије.

​Најзад, предложено законско решење је неуставно и незаконито и јер доводи у неравноправан положај студенте који студирају на српским високошколским установама. Многи од њих плаћају накнаде за школарину, како на државним, тако и на приватним високошколским установама, док је предвиђеном допуном Закона о високом образовању остављена могућност да трошкове школарине студената на иностраним високошколским установама које добију дозволу за рад плаћају сви грађани Републике Србије из буџета Републике Србије. Не постоји нити један правно-политички разлог због кога би накнаду за школарине на иностраним високошколским установама плаћала Република Србија из сопственог буџета, а што би било додатно финансијско оптерећење за све грађане Републике Србије.

​Најзад, предложеним Законом о допуни Закона о високом образовању предвиђено је да инострана високошколска установа води евиденције и издаје јавне исправе према прописима државе у којој је акредитована. И ово решење је неуставно и незаконито и представља незапамћену предају дела државног суверенитета страним високошколским установама, које немају статус дипломатско-конзуларних представништава у Републици Србији, па и нису овлашћене да на територији Републике Србије издају јавне исправе и воде службене евиденције у складу са прописима других држава.

​Република Србија треба да улаже у сопствене високошколске установе тако што ће повећати улагања у њихове људске и материјалне ресурсе и свеукупно побољшање услова студентског живота, а не да даје дозволу за рад иностраним високошколским установама.