Vostani Serbie или национални слом- Драган Маршићанин

Пише: Драган Маршићанин, члан Председништва Новог ДСС-а

Много пута у својој историји српски народ се налазио у готово безизлазним ситуацијама, изложен ратним претњама и ултиматумима и увек излазио тешко рањен, али као победник. И… то су увек биле претње, опасности, ултиматуми који су долазили споља, од стране оних који су били намерни да из својих интереса прегазе, униште државу Србију и српски народ.

Данас, по први пут у историји, а са истим мотивима и припрећеним последицама, грађанима Србије ултиматуме упућује њихова власт, оличена у властодршцу председнику Републике: или ћете прихватити нашу издају Косова и Метохије или ћете бити прогоњени као лажне патриоте и антидржавни елементи, или ћете прихватити предају природних ресурса у руке страних компанија и држава или нећете имати плате, и пензије, или ћете ћутати на кршења Устава и закона, неправду и дискриминацију којима сте свакодневно изложени од стране окупираних државних институција или ћете бити на списку непожељних, остављени без запослења, социјалне помоћи и осносвних људских права.

И нема тачније констатације од оне која се могла чути, уз велико извињење што не знам ко ју је први изговорио: „Или ћемо устати или нестати“. Дефетисти, малодушни ће рећи: па добро, шта се може, нећемо бити ни први ни последњи народ који је нестао. Тачно! Ако не устанемо!

Можда су непотребне, узалудне расправе о томе да ли је Вучићев режим само недовољно демократски или ауторитаран, хибридан, диктаторски, партократски…Ипак, сматрам да одговор на то питање може да упути на једино могуће решење драматичне свеобухватне кризе у којој се Србија налази и која, не прекине ли се, води потпуном државном и националном слому.

Актуелни режим доживљавам као савремену, модернизовану, двадесетпрвовековну варијанту феудалног режима.

Наиме, у средњем веку приређивана је церемонија заклињања вазала на вечну послушност владару, да би вазал од „сениора“, владара, за узврат добијао нешто земље на располагање, „омаж“. Има ли данас суштинске разлике са оним на чему је заснована организација државних органа и институција? Нема, или има, али сасвим мале!

Данас се вазали сениору Вучићу заклињу на беспоговорну послушност, а за узврат добијају министарство, општину, јавно предузеће...на слободно коришћење за извлачење пара из буџета у приватне џепове, ограничено само налогом сениора за усмеравање преливања на одређене, њему миле и финансијски захвалне фирме. И тај систем инвеституре се преноси по дубини наниже, где се вазали премећу у мини, локалне сениоре, дарујући својим вазалима градска и општинска надлештва, јавна комунална предузећа, установе… Па се онда спушта и на најнижи ниво, те се на свим телевизијама са националном фреквенцијом преноси понижавајућа сцена у којој се поданици заклињу да ће цело село заувек гласати за сениора, председника Републике, ако им асфалтира сто, двеста или километар ипо пута, којом приликом добијају одговор да ће вазал Дробњак то да заврши, само уз мало ракије. Ето вам пута од ваших пара, ето омажа, а моји сте довека.

Једина разлика у односу на средњи век је што данас сениор земљиште, пољопривредно и грађавинско, сем за домаће корупционашке послове, поклања иностраним гарантима одржања његове личне власти – како читаву територију Косова и Метохије, тако крчмећи државну територију на мање делове зарад предаје рудног богатства тог подручја.

Неко верује да је земља и све на земљи Божије, неко да је народно, а наш сениор да је све његово и тако се понаша.