Александар Поповић: Долази крај политике која окреће брата на брата, кума на кума, племеника на племеника

Наш се живот, и лични, приватни, и оно што је његова надградња, живот друштвени па и политички, заснива ипак и пре свега на Истини. На Истини ко смо и шта смо, на Истини која је кристалисана кроз искуство векова постојања наших предака на овим просторима. Можемо бити или не бити формални или суштински верници, али је, овако или онако, окосница те Истине, њена суштина, заснована на моралу коме нас учи и на који нас подсећа наша Српска православна црква.

Некада је у животу могуће од те Истине отићи. Отргнути се. Мислити да смо нешто друго. Могуће је то чинити данима, годинама, понекад и цео живот. Убедити себе, покушати убедити друге, да је лаж, да лажна истина заправо реалност, и да јој се мора покоравати. Да треба, да је могуће заборавити оно што јесмо, ко смо били, ко су били они пре нас. Чији су гробови на нашим гробљима, и још више, чији су гробови расејани свуда тамо где се морало гинути. Гинути штитећи њу. Истину.

Са једне је стране Истина.

Са друге је стране лаж. Са друге су стране опортунизам и превртљивост. Са друге су странеони који се окрећу како ветар дува. Они који ће у свему што раде или би могли радити, и у најгорим стварима, наћи разлог и оправдање. Они који, када се погледају у огледалу, више не разумеју шта виде. Они који ће рећи и учинити све како би наставили да владају, не зато што су бољи и најбољи, не у корист народа и државе, већ у корист сопствених џепова и, самим тим, свих оних који су, и ван наших простора, попут њих.

Са друге стране су они који су се клели у и лик и дело Броза, који су волели све брозовиће, који су веровали у револуционарну власт радничке класе и диктатуру пролетаријата. Па су, када им се то учинило корисним, од пролетерских интернационалиста, љубитеља Лењина, Кардеља и Бакарића постали мрзитељи шаха. Мрзели су игру на шестдесетчетири поља, нису подносили ни грб фудбалског клуба из Минхена, док је то доносило гласове и ползу. Друга су им данас времена.

Данас су своје сунцокретске стабљике окренули другом сунцу. Оном које излази на западу. За њега су спремни да гину, онако како су, за толика друга и међусобно супротстављена сунца, били спремни да главе дају раније. Уверења им нису битна. Важна им је само корист. Једном ће бити „Бели орлови“. Наредни пут НАТО јуришници. Они то знају. А ми видимо.

Лаж је када данас кажу за себе да су демократе. У демократским друштвима и државама новинаре не убијају, или барем њихове убице пронађу. У демократским се друштвима држава свом силом обрачунава са организованим криминалом. Криминалце похапси, па не буде зачуђена када се они међусобно убијају по белом свету. Када их други хапсе по бродовима са дрогом. Знају то они. Знамо и ми.

Лаж је и када устврде да су социјалисти. Они јесу за друштво богатих људи. Али не за то да сви буду богати. Желе да богати буду само они. Остали нису важни. Могу и да гладују. Ту глад данас видимо. И они и ми.

Лаж је и када кажу да баштине Књажевину и Краљевину. Да то заиста чине, не би се стидели химне, најлепше од свих. Ни заставе. Ни државне ни народне која је ту државу, српску државу, красила. Не би се стидели херојизама њене војске. Знају они то. Знамо и ми. Знамо када запевамо „Онамо ‘намо“.

Лаж је и када кажу да се поносе 13-тим јулом. Тог је дана Црна Гора, сва права, без обзира на касније поделе и несрећу, била на једној страни. Фашизам су и сила били на другој. Да није лаж, не би стихове онога који је након једнодневне власти оборен, Секуле Дрљевића, преписали усвоју химну, и певајући је, спомињали њега и оне којима се служио, свакодневно. Спомињући их са поносом.

Лаж су слова која су измислили. Измислили да би на силу, онако како никада није било, створили језик. Да тих писмена има, и да лаж нису, знали би их сви. Да их има, толики би песници и писциод почетка певања па до Матије ваљда знали да та слова постоје. Знао би их онај који је био већи од свих нас, онај који је највеће икада написано дело на српском језику посветио „праху отца Србие“. Није их знао. Нису их знали. Нису их могли знати. Не знају их. Не може се знати нешто што не постоји. Нешто што је измаштано.

Лаж је „државни удар“. Лаж је иако је лансирана са приватног и утицајног медија из Србије, како би се могло рећи да србијански медији ту лаж саопштавају. Лаж је, прљава и у својој прљавштини горостасна, иако је о њој говорио србијански председник на дан претходних црногорских избора. То што је тада лаж постигла циљ, њену лажљивост не умањује. Знају то они. Знамо то и ми.

Лаж је да постоји некакав „Косова“ који они признају, па и неку границу тог бастарда цртају. Признају га и цртају, признајући злочин, надајући се да лаж бити мања, готово невидљива и једног дана тако и толико неприметна, да ће се на њу сви навићи, а њих који су лаж међу првима узвикнули, потапшати по раменима. Њихове су мере и мере наше, мере Истине, другачије. За нас постоје српско Косово и Метохија, оно које смо кроз историју привидно губили и враћали га, оно којеје, без обзира на те привиде, увек било наше. Где смо, као народ, рекли ко смо и шта смо. Које смо у памћењу чували вековима. О коме је краљ Никола испевао најлепшу српску химну. На коме су војници који су га ослободили, када су постали свесни где су, клекли и заплакали. Због кога размишљамо с чиме ћемо, када време дође, свако од нас за себе, пред Милоша.

Лаж је да црква у Црној Гори била икада аутокефална. Она црква која је створила државу и чији су митрополити вратили патријаршију у Пећ. Она црква коју су данашњи демократски социјалисти, када су се још комунистима и брозовићима звали, презирали и прогањали. Она којој, не схватајући, јер то не могу да разумеју и схвате, покушавају да одузму имовину. Она којој заправо не могу ништа. Зато што не постоји ниједна лаж, ма колико велика била, ма каква физичка и пендрекашка сила иза ње стајала, која може да поништи Творца. Творца над нама и у нама.

То је лаж. Лаж оних који отимају светиње, а после, у потпуној изгубљености између својих корена и лажи у којој живе, на свадбама у песмама броје четнике којих над Краљевом више нема. Лаж су они који се из пензија које су стекли као официри, дипломате, универзитетски професори у Србији или заједничкој држави, сада из Србије оглашавају подржавајући отимање светиња, подржавајући режим о чијем криминалу бруји Европа. Чине то док шетају по Калемегдану. Или Петроварадину. Лаж су они међу њима који студирају у Србији, и док су по србијанским универзитетима нема већих и оданијих Срба од њих. Када се у Црну Гору на ферије врате, покажу друго лице, прогањају оне који Србију воле. И једни и други су лаж. И не само лаж. Бедници су и олош.

То је лаж. Једна је. И има пуно различитих, лицемерних лица. Превише сам писао о њој. О Истини ћу краће. Једноставна је. Поносна. Лака. И лепа.

За разлику од оних који живе у лажи, ја подржавам и волим своју браћу из Нове српске демократије и Демократског фронта. Подржавам их зато што многе од њих знам, али и познајем деценијама. Зато што смо били заједно у добрим, и нажалост, српски је усуд, много чешће у лошим моментима. Нисам их издао, нису ни они мене. А могли су. Зато што су кроз све ове године стрпљиво носили усуд борбе за Истину. Зато што нису одустали и онда када би многи на њиховим местима то учинили. И ја можда. Вероватно. Бранили су стену Истине и онда када су мора, океани лажи надолазили и плимили, када је стена била под опсадом и готово преплављена. Јесу ли они, моји пријатељи из Демократског фронта и Нове српске демократије, идеални и безгрешни? Нису. Нисам ни ја. Нико није. Али су без остатка верни Истини. Воле је и подржавају. И зато сам уз њих. Зато уз њих мора бити сваки пристојан и разуман човек.

Не познајем, и никада нисам срео, професора др Здравка Кривокапића. А подржавам га. И нормално би питање било како могу да подржим некога кога не познајем. Чиним то не само због тога што су уз њега моја браћа и пријатељи. Чиним то не само због тога што припадамо нашој светој и мученој Српској православној цркви. Чиним то зато што се ради о човеку који има своју биографију, свој позив и посао. Зато што се ради о човеку кога је довољно погледати и видети му на лицу истину и мир, онај мир који носе људи који знају да чине исправну ствар. Чиним то, коначно, и због тога што се у његовим иступима не види утренираност и рутина политичара. Он говори из срца, говори без фраза, говори оно што мисли. Чини то што чини без икакве своје користи, у славу свог рода и своје земље. И то је, за мене, више него довољно.

Надам се и верујем да ће последњи викенд августа, након седамдесет пет година, довести до промене власти у Црној Гори. Убеђен сам да ће након што Истина победи вољом људи у Црној Гори, доћи до помирења. Неће више бити политике лажи која, да би саму себе сакрила, мора да ствара тензије. Да окреће брата на брата, кума на кума, племеника на племеника. Да ће у Црној Гори поштени људи моћи да живе од свог рада, а да ће они који поштени нису живети о трошку буџета у институцијама које су у целом свету за такве људе предвиђене. Да ће сви у Црној Гори, били они православци, католици или муслимани, били они Црногорци, Срби, Бошњаци, Албанци или Хрвати, били за ЕУ или против ЕУ, за НАТО или против НАТО-а, мирно, као браћа, разговарати о својим разликама, живети у миру са собом, међу собом, и са нама који живимо у близини. Јер, наш је Творац један,и сви смо ми његова деца. Једина је подела међу нама на добре и лоше људе. Време је да све друге поделе у Црној Гори престану. А за то власт лажи, корупције и хушкања, власт пресвучених Ђукановићевих комуниста, људи без става о било чему осим о својој користи, мора да оде.