Dragan Maršićanin: Dve dileme i jedan razuman odgovor

Piše: Dragan Maršićanin, član Predsedništva Novog DSS-a

U okolnostima kada aktuelni srpski autoritarni režim biva ugrožen, pa mu i samo, iako već dugo tek formalno postojanje institucija predstavlja pretnju daljem opstanku, on ubrzano dobija karakteristike tiranskog. Što mu je kraj bliži to će se brutalnost prema političkim neistomišljenicima jasnije i svakodnevnije ispoljavati. 

Sadašnji iznenadni, iznenađujući, bez obzira na kratkoročni ishod dugoročno dragoceni bunt studenata i građana Srbije otvorio je neke dileme, o kojima se, ne raspravlja u javnosti zbog toga što predstoje, nazovimo to - „preča posla“. Jedna od tih dilema jeste: da li je moralno opravdano boriti se protiv tiranskog režima sredstvima koja se ne mogu nazvati moralnim, iako tiranski režim ne preza da ih koristi braneći se? Može li drugačije?

Makijaveli je svoju političku filozofiju izraženu stavom „cilj opravdava sredstva“ ,kao preporuku, vezivao za one koji su na vlasti. Zoran Đinđić nije svoj stav „kome je do morala neka ide u crkvu“ detaljnije obrazlagao, ali budući da je to izgovorio sa pozicije vlasti i upućivao ne opoziciji, već svojim neistomišljenicima sa kojima je vlast delio, može se zaključiti da je njegov nadaleko hvaljeni energični pragmatizam zapravo makijavelizam i da je predstavljao preporuku vršiocima vlasti kako da svoju vlast očuvaju i jačaju. Nažalost,   ta filozofija se zapatila ne samo među onima koji vlast vrše, već i u velikom delu onih koji joj se protive. 

Predsednik Republike koji neustavno vrši sve, drugima pripadajuće izvršne funkcije i korupcionaškim metodama pod punom naredbodavnom kontrolom drži zakonodavnu i sudsku vlast, u potpunosti je svoju trinaestogodišnju vladavinu zasnovao na ovoj malignoj političkoj filozofiji. Uzgred, kralj Aleksandar je 1929. bio neuporedivo „pošteniji“, dakako u neuporedivim, drugačijim političkim okolnostima:  raspustio je Skupštinu, ukinuo Vidovdanski  ustav i objavio Zakon o kraljevoj vlasti i vrhovnoj državnoj upravi i Zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi i otvoreno i bez ograničenja na sebe preneo celokupnu vlast u državi.

Da ponovim: može li da se moralno prihvatljivim sredstvima ostvari cilj demokratski opredeljenih oponenata aktuelnoj vlasti – smena vlasti i promena sistema, uspostavljanje demokratskog poretka, vladavine prava i cilj onih koji teže i višem od toga – doći do demokratske, ali i nacionalno odgovorne vlasti?

Veličanstveni protesti koji su uzburkali Srbiju odvijaju se kroz dva naoko identična, ali ispostavilo se suštinski odvojena, paralelna buntovna procesa: prvi, studentski, izrazito nenasilan i već sveden na nivo veoma inventivno smišljenih, katkada jako zabavnih performansa, pri čemu se neprestano ističe da se ne zahteva smena vlasti, već njena samokorekcija. Da se vlast premetne u demokratsku, poštenu, nekorumpiranu, odgovornu, koja poštuje Ustav i oslobađa institucije da rade svoj posao bez uticaja političara.

Drugi proces, do kojeg još ne bi došlo da nije potrajao studentski koji je poručio vostani Serbije, jeste bunt nezadovoljnih građana, koji zahtevaju smenu vlasti i povremeno iskazuju ne samo nezadovoljstvo, već i bes prema onima koje percipiraju kao podanike, sledbenike, izvršitelje volje vrhovnog tlačitelja, pa onda i svoje proteste ne održavaju u granicama nenasilnih. Neko to naziva samoodbranom od nasilja vlasti. Reći će da se tiranin može pobediti samo tako što će se primeniti sredstva, metode kojima se tiranija održava na vlasti. Drugi će reći da to može da donese rezultate u pogledu smene vlasti, ali da postoji prevelika opasnost da će tako novouspostavljena vlast biti nedemokratska, za šta u istoriji ima primera.

Spadam u one koji nisu skloni metodama borbe suprotnim i „najmekšim“ moralnim standardima, a sa druge strane daleko sam od toga da sam uveren da je opravdani cilj tako moguće ostvariti. Gde je onda granica, koje su to ekstremne okolnosti u kojima etički standardi moraju da budu stavljeni po strani u borbi protiv tiranije. I ko je taj, ko su ti, koji proglašavaju da je ta granica, ta crvena linija pređena? U okolnostima kada tiranin ne pokazuje ni najmanji znak da je spreman da duboku društvenu i političku krizu rešava demokratskom sredstvima, dijalogom i kompromisom postoji opravdana bojazan da sadašnji tok događaja vodi obostrano povećanoj agresiji i represiji režima, da će doći do sudara sa potencijalno tragičnim posledicama i neizvesnim ishodom. 

Dakle, kako dalje? 

Druga  dilema je nametnuta i najjednostavnije se može definisati kao pitanje: može li da se uspostavi i razvija demokratski poredak neke države, da li dakle može doći do željene promene sistema, uz istovremeno narušavanje ugleda i marginalizaciju uticaja političkih stranaka?

Dok vlast dugi niz godina brutalnom propagandom pokušava i u velikoj meri uspeva da građanima „ogadi“ opozicione stranke, pa i svako političko angažovanje sem sopstvenog, dotle potpuno paradoksalno, svesno ili u neznanju, pokazaće se vremenom, isti stav prema opozicionim strankama, pa onda i sa istim posledicama, zauzela je i grupacija koju podrazumevamo pod kolektivnim nazivom  „studenti“. 

Svakome ko podržava sistem predstavničke demokratije i išta zna o političkoj teoriji mora da bude svestan da bez političkih stranaka, pored ostalog, ne može da se prepozna, niti da se oblikuje politička volja građana, niti da građani efektivno učestvuju u politici. Bez obzira na greške pojedinih  opozicionih stranaka koje su doprinele slabljenju ugleda svih, treba znati: bez demokratskih političkih stranaka nema demokratskog sistema! Zato i smetaju autoritarnoj, tiranskoj vlasti, ali zato ne bi smelo da se događa da se od njih ograđuju oni koji se za uspostavljanje demokratskog poretka zalažu. Ako iza toga ne stoji nešto za sada nevidljivo, onda je nerazumno i predstavlja veliku opasnost demokratiji.

Najzad, zaista, kako dalje? 

Dve na protestima fizički spojene energije, a po težnjama i sve češće i po metodama borbe nejednake, valja spojiti. Razum nalaže da se neplodotvorni mirni, nenasilni protesti studenata i burni, često nekontrolisani, takođe neplodotvoran bes građana spoje u politički artikulisane i organizaciono usaglašene proteste, koji bi bili prihvaćeni od onih delova društva koji su iz različitih razloga sada  neaktivni, iako nezadovoljni aktuelnom vlašću.

Za to je potrebno da studenti izreknu ono što sigurno veoma dobro znaju – da bez smene vlasti njihovi opravdani zahtevi ne mogu da budu ispunjeni i da prekinu nelogično i štetno ograđivanje od demokratskih opozicionih stranaka, te da se uspostavi saradnja u ostvarenju zajedničkog cilja: uspostavljanje Srbije kao demokratske pravne države. To naravno ne znači da studenti treba da podrže bilo koju opozicionu stranku, bilo koju od različitih političkih opcija, stranački program, već da samo uvaže činjenicu da imaju isti cilj, isti zadatak. Da su na istom poslu.

Sva ostala politička pitanja moguće je rešavati tek kada se zajedno izbore za održavanje fer i poštenih izbora, a da bi se do toga došlo neophodna je saradnja svih na pridobijanju još uvek ćutljivih, pasivnih segmenata društva za jačanje pritiska na vlast da pristupi mirnom, demokratkom rešavanju krize.

I time dobije valjano rešenje obe navedene dileme.