Čija su deca?

„Dete je vlasništvo države do svog punoletstva“. Ova izjava, koju je 19.12.2024. godine u jutarnjem programu jedne televizije dao Vladimir Đukanović, veoma je zabrinula širu i stručnu javnost, a posebno roditelje. Gospodin Đukanović je advokat i dugogodišnji narodni poslanik vladajuće Srpske napredne stranke u Narodnoj skupštini Republike Srbije. S tim u vezi, osnovano se može očekivati da mu zakonska materija, od trenutka njenog donošenja pa sve do momenta njene primene, nije nepoznata. Stoga je njegova kvalifikacija naišla na jednodušnu osudu u javnosti, počevši od roditelja, preko poverenice za zaštitu ravnopravnosti, Brankice Janković, pa sve do predsednika Republike Srbije, Aleksandra Vučića. Ipak, Đukanović u svom autorskom tekstu u Politici od 23.12.2024. godine nije našao za shodno da se izvini, već je nastavio u sličnom tonu izjavivši: „argumentacija i povod za moju takvu izjavu nikoga nisu zanimali.“

Ne želim da verujem da Vladimir Đukanović zagovara modele rađanja, odgajanja i vaspitanja dece koji su primenjivani u nekim od najtotalitarnijih društava u istoriji civilizacije, poput antičke Sparte ili nacističke Nemačke, a u kojima je deljeno Đukanovićevo shvatanje da su deca u vlasništvu države. U takvoj Sparti, deca za koju bi ceo polis (grad-država) procenio da su nesposobna za život ili bi im bili uočeni telesni nedostaci, bila bi ostavljena napuštena u divljini i mimo saglasnosti njihovih roditelja. Oni koji bi preživeli odvajani su već sa 7 godina života i odvođeni u grupe gde su sa vršnjacima zajedno spavali i obedovali, a roditeljska uloga vaspitanja i podizanja dece se prenosila na ceo kolektiv, dobijajući socijalnu umesto biološke funkcije. Ugledanje na Spartu je doseglo radikalne razmere u vreme nacional-socijalističke vladavine. Širom Nemačke osnivane su „Škole Adolfa Hitlera“, koje su imale za cilj da školuju psihički i fizički najsposobnije dečake, potpuno posvećene nacional-socijalističkoj ideologiji. Nastavni program, koji je obuhvatao fizičko, umetničko i intelektualno obrazovanje i organizacija unutar škola, po kojoj su mlađe dečake nadzirali i po potrebi kažnjavali stariji, neodoljivo su, u skladu sa Hitlerovim preporukama, podsećali na ustrojstvo vaspitno-obrazovnog sistema u Sparti. I ova deca, baš kao i ona rođena kroz Lebensborn, nacional-socijalistički eugenički projekat, koji je 1935. godine stvorio Hajnrih Himler, nošen snom o repopulizaciji Zemlje nadmoćnom arijevskom rasom, smatrana su vlasništvom države.

Drugo moguće objašnjenje za Đukanovićevu izjavu leži u činjenici da se kao advokat previše usredsredio na zanimljivu krivično-pravnu materiju, sa zahtevnim klijentima, te da bi trebalo osvežiti njegovo pamćenje u vezi sa institutima Građanskog prava, pa i Porodičnog prava. S tim u vezi, deca su kao fizička lica subjekti prava, a ono nad čim se može imati pravo svojine (vlasništva) su stvari, kao objekti prava. Reći da je dete ili bilo koje ljudsko biće u bilo čijem vlasništvu značilo bi da se ono tretira kao stvar u građanskom pravu, a to znači kao rob. Podsećanja radi, Srbija je jedna od prvih država koja je ukinula ropstvo u svetu, još Sretenjskim ustavom. Ako je advokat Đukanović govoreći o „deci kao vlasništvu države“, zapravo mislio na prinudni upliv državnih organa u porodičnopravnu sferu, trebalo bi da zna da je ovakvo mešanje u demokratskim društvima izuzetno i da služi kao krajnja mera. S tim u vezi, osim potpunog lišenja roditeljskog prava, na koje se Đukanović poziva, kao prethodne, blaže i potencijalno adekvatnije mere, mogu se izreći preventivni ili korektivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava, kao i delimično lišenje roditeljskog prava.

Najzad, prema ličnim uverenjima gospodina Đukanovića izražavam puno poštovanje. Ali građane mnogo više zanimaju razlozi zbog kojih gospodin Đukanović, kao porodičan čovek, narodni poslanik i kao deo vladajuće većine, već 12 godina ne radi ništa da bi svoja uverenja pretočio u adekvatne zakonske promene. S tim u vezi, slobodan sam da mu postavim samo neka pitanja:

Šta Vas je sprečilo da radite na izmeni člana 25. Porodičnog zakona Srbije i propišete da između supružnika postoji obaveza vernosti, što nije slučaj u sadašnjem zakonskom tekstu?

Iz kojih razloga niste uticali da crkvena forma braka bude ravnopravna sa svetovnom formom braka po građansko-pravnim posledicama, a što je rešenje koje je prihvaćeno u nizu država?

Zašto se niste založili za zakonsku zabranu surogat materinstva?

Zašto niste izmenili član 318. st. 1. Porodičnog zakona po kome strani državljani pod lakšim uslovima usvajaju našu decu od srpskih državljana?

Zašto niste promenili Porodični zakona ili propisali definiciju porodice, kada prema postojećem članu 197. stav 3. Porodičnog zakona, porodica, makar za potrebe instituta nasilja u porodici, podrazumeva i „lica koja su međusobno bila ili su još uvek u seksualnoj vezi“?

Šta ste uradili na primeni člana 77. Porodičnog zakona kojim je propisano pravo i dužnost roditelja da „dete usmeravaju ka usvajanju i poštovanju vrednosti emocionalnog, etičkog i nacionalnog identitteta svoje porodice i društva“?

U nadi da je znanje najbolji čovekov prijatelj i da nije sramota pogrešiti, već istrajavati u greškama, nadam se da će Vam ovaj tekst biti od koristi.

Prof. dr Miloš Stanković, član Predsedništva Novog DSS-a i vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu